Moра прва

 Усаглашени: моја чула, осећања, мисли - моје тело и моја душа, као иѕвор догађаја, упућивали су на овај склад у природи, чинећи га могућим. Обликујући просто рундаве златнозелене брежуљке на подневном јунском сунцу. - Раскош и мир зрења, остваривали су чудну замрлост, неку згуснуту тишину придошлу из вечности, двоумљење равнотеже, као у паузи иѕмеђу два симфонијска става, пре него што ће да груне, да се распрсне сва осунчана блистава хармонија боја, мириса, звукова.
 Обличје моје лелујаве сенке, успињући се преда мном по шаренилу ливадског биља, сведочило ми је о телу земље мојих предака, о њеној благородној твари, о њеној тако препознатљивој магнетној топлини која је однекуд из материце свеукупне вегетације струјала све до мојих табана, до врха међуножја и пузала рачвајући се као пролећно ђикање уз трбух и груди спреда, и уз кичму отпозади, обујмивши ми главу, уносећи ме целу навише, ка светлости прозрачној и модрој као што је прозрачан и модар огртач младе Богородице... узносећи ме као сваки благословени усев свој! Земља мојих предака.
 Онда, као да се спотакох о неки бели камен, кост њену што израња из заборављене ране, давно разиданог огњишта, па сенка предамном поскочивши, заигра по шипражју и утече престрашена.
 Надомак бејах пупку брежуљака уз којих сам се верала и знала сам да од питомих облина драгог ми предела ни горе хоризонт не бих угледала.
 Подневни мир ведрога неба поклапао је читаву ниску брдашаца под класјем и воћњацима са кућерцима, украшеним замршеним гајтаном са модричастог плашта Богородице, палог у златило жита и зелениш дрвећа, да ту протише као речица. Засигурно сам знала да ћу угледати и вишестолетну воденицу; ону, преко чијег се кола време претаче; ону, чији жрвањ долазак и одлазак сваке душе памти, исто зрно мељући и за крштење и упокојење...
 Авај! Није ми то сенка од призора идиличног утекла.
 Сад модри кристал неба пршти у диму што подиже се одоздо, са брегова... Ево... жито пламти!
 То јара је подземља, надјачавши сунчев сјај, сенку под стопе ми сатерала.
 Још не стигоше до мене ни лелек ни крици надолазеће гомиле, када устукнух.

* * *

У париској ноћи

5. септембар 1994.

Застајем очарана: Врт за леђима Богородичине цркве, на озиданој обали Сене, обрће се у воденом огледалу у раскошној светлости калеидоскопа. Негде испод моста плутају парчићи разбијеног месечевог котура. Знам како савршену симетрију види неко жабље око, тамо одоздо: спојени овал тамног лука моста са његовим образом, где му се моја сенка, лепршава ми двојница, чини неком ноћном лептирицом што се спрема да слети на откинути лист који носи река...
Жабац узалуд зева. Лептирица ће одолети. Она слеће, узлеће, поиграва се са жапчевом жудњом појећи се у бесконачни низ неухватљивих мајушних лептирића који се љуљушкају на усталасаном треперењу...
Одозго, у налетима лахора намрешкана површина реке, посребрена месечином, чита се као концертна партитура за шеснаест оргуља. Ослушкујем: стакласто клинкарање водене срме подсећа на миријаде лептирових крила што ударају о кристалну мрену:
Пролази млади продавац јасмина подаривши ми са мирисом југа и свој осунчани осмех. Ја још мало остајем посматрајући седефну кожу речне нимфе, како плива узводно...

* * *

Ципеле у позлаћеном оквиру

26. фебруар 1995.

Спремајући стан пре пар дана, тешка срца сам се одвојила од неколико пари изношених ципела. Као да са тим излизаним ђоновима, демолираним потпетицама, ишчуканим лубовима са кожом попуцалом од ожиљака, бацам на ђубре део своје чаробне моћи. Па, те ципеле су ме носиле кроз авантуре нових предела, у њима сам хитала у загрљај вољеноме, оне су ме извлачиле из катастрофа, враћале ме у уточиште ушушкано сањама. Више од сентименталност спопао ме је сујеверни страх да ћу се, одричући их се, предајући их жрвњу ђубретара где ће бити самлевене у кашу којом се храни ништавило, заједно са масним пластичним кесама, пуним оглоданих костију, опалих власи, разбијеног посуђа, употребљених презерватива, исцепаних писама и измета кућних љубимаца, тиме и ја одрећи свог срећног бродића којим броди моја судба. Зар сандале, ципеле, опанци, не подсећају својим обличјем на чамце, бродове, галије?
Отарасила сам их се, ипак. Али, гле чуда, следеће недеље тражећи по бувљој пијаци неки знаменити предмет: стару разгледницу из земље која је неколико пута постојала и престајала да постоји у овом веку; фотографију моје прабабе из турског времена за породични албум; тиркизно крило колумбијског лептира за мог анђела чувара који је, пратећи ме недавно на путовању источно од Балкана, окрњио своје, па је сада у карантину док се ја скитам слика из досаде, уместо да иде на психоанализу; угледах диван, стари, позлаћени оквир и у њему, на гомили, моје бачене ципеле. Оне цу ми чак привукле пажњу у сивилу мусавих предмета наоколо. Било ми је драго да још постоје. Обрадовале су ме и ја им намигнух, а пошто сам изнурила продавца у цењкању за њих, купих тај оквир веома јефтино. Можда ће ми се допасти оно што ће насликати мој анђео чувар.